Откријте историју Хацхикоа, верног пса Јапана
Током своје дуге и дуге историје, Јапан нам је оставио приче и приче које треба памтити. Многи од њих могу бити једноставни митови или легенде без икакве основе. Међутим, постоје и други који су, упркос томе што су били иза њих десетљећима, послужили као поука за милијуне људи широм свијета.
То је случај Хацхико, пас Аките, протагониста ове приче пун љубави, повјерења, оданости и надасве вјерности свом пријатељу, господару и пратиоцу.
Стављајући мало у позадину, наша вољена конзерва је рођена далеко од гужве. Он је то урадио на фарми у граду Одате у близини префектуре Акита око 1924. године. Хачик је убрзо уклоњен са своје мајке и браће како би се упутио у велики град као што је Токио. Међутим, наш протагониста није дуго трајао само у главном граду земље излазећег Сунца.
Хачик и његов учитељ постају нераздвојни пријатељи
Управо по доласку у станицу Схибуиа, она је дошла у руке Еисабуро Уено, скромног професора са Одељења за пољопривреду Универзитета у Токију. Мора се рећи да је овај јапански учитељ у почетку био мало нерадо задржан у овој Акити. То је зато што је његов претходни пас умро пре само неколико недеља, остављајући га са великим болом и празнином.
Иако је ово изгледало врло мало за протагонисте ове приче. Убрзо након смјештања у кућу новог власника, и Еисабуро и Хачик постали су нераздвојни пријатељи. Ово је додатно повећано када је кћи овог професора у Токију постала независна и напустила кућу потпуно саму за њих двоје.
Од овог тренутка, пас и господар су постали нокти и месо. У толикој мјери да је Хачик увијек пратио госп. Уеноа на жељезничку станицу да се опрости и пожели му срећу у његовом раду. Ово је постало врста рутине. У некој врсти непобитног теста љубави између обе стране. Заправо, ова чудна прича почела је да се прославља по читавом кварту тог времена, чињеница која је довела до овог пса постала је позната чак иу најнепријатнијим кутцима Јапана.
Несрећа виси над Хачиком
Међутим, 21. маја 1925. године несрећа се надвила над ова два пријатеља. Еисабуро Уено је умро од срчаног удара док је предавао на Универзитету у Токију против свих изгледа. Суочен са овим несретним исходом, Хачик је поново био сам на свијету. Штавише, овај пас није могао да се асимилира да је заувијек изгубио свог господара и због тога га је чекао на СВАКИ ДАН на железничкој станици, као што је то радио одавно.
Али схватио је да се учитељ никада није вратио. Никад није изашао из воза из станице Схибуиа, као што је увек радио рутински. Нешто се дешавало. Хачик је знао да се нешто мора догодити његовом вјерном пратиоцу. Али није га било брига. Тамо је остао на станици девет дугих година док није умро 1935.
Упркос његовој смрти, наслеђе овог љубимца остаје важеће и данас. Показао нам је да су љубав и пријатељство једна од најважнијих вриједности које људска бића имају.
Хацхико нам је дао лекцију да увијек морамо бити на страни наших вољених. Не само у тренуцима максималне среће. Али иу оним тренуцима несреће где све изгледа изгубљено.
Топоши, становници Јапана били су толико очарани овом причом да је 1947. године у његовом сећању подигнута велика бронзана статуа, управо у истој станици Схибуиа, где је Хачик чекао свог пријатеља на ватрен начин. Бројне легенде и митови говоре да ће се свако ко дотакне крило ове фигуре, вратити у јапански град Токио још једном у животу, али овај пут у пратњи вољене особе или партнера који ће обрадити вјечну љубав и вјерност.
Кредити слика - Вики Цоммонс
